„Smejao sam se sa kolegama. Iznutra sam se gasio.“

💻 Radio sam kao programer. Osam sati za kompjuterom. Zvuči idealno za nekoga ko ima HS u preponama i na zadnjici — ali nije. Svaki sat sedenja bio je mučenje. Ustajao sam na svakih pola sata pod izgovorom da idem po kafu. Kolege su se šalile: „Marko, opet?“ Smejao sam se zajedno sa njima. Iznutra sam se gasio.

⚽ Imao sam 24 godine kada su počeli prvi simptomi. Mislio sam — mlad sam, zdrav, sportista. Zašto bi meni nešto ovako bilo? Nastavio sam da treniram fudbal uprkos svemu. Ponekad bih se vraćao sa treninga krvave majice. Nije bilo od sportske povrede.

🏢 Najteže je bilo reći šefu. Kako da objasniš da ne možeš da sediš? Da ti treba fleksibilno radno vreme zbog bolesti za koju ni sam nisi siguran kako se izgovara? Na kraju sam uzeo bolovanje i rekao samo: „Imam kožni problem.“ Nije bilo lažno. Ali nije bila ni cela istina.

🩺 Dijagnozu sam dobio tek sa 27 godina. Dermatolog je odmah prepoznao HS. Rekao mi je da je bolest mnogo češća nego što ljudi misle. Problem je što je retko ko prepozna na vreme. Nisam znao da postoji nešto što se zove hidradenitis suppurativa. Mislio sam da su to urasle dlake koje jednostavno ne prolaze.

🏠 Danas radim od kuće, imam fleksibilno radno vreme i terapiju koja funkcioniše. Prvi put posle mnogo godina mogu da planiram dan bez razmišljanja o tome koliko dugo mogu da sedim ili hodam.

🤝 I kada god mogu — pričam o tome otvoreno. Jer muškarci sa HS-om najčešće ćute. A ćutanje nikome nije pomoglo. Ako moja priča pomogne makar jednoj osobi da ranije potraži pomoć, vredelo je.